Iz prakse
i teorije

Nelagoda može da se javi kada počnete da postavljate granice, kada prvi put ne uradite ono što se od vas očekuje, kada prepoznate obrasce sopstvenog ponašanja koje želite da prekinete, kada ostanete u kontaktu sa tugom od koje ste toliko dugo bežali, ili sa ljutnjom i strahom na koje ste imali zabranu. Može se javiti i onda kada počnete da se menjate i krećete u pravcu nečeg sasvim novog i neizvesnog.

Zato nije svaka neprijatnost znak da treba da odustanete. Naprotiv, neprijatnost je nekada znak da ste stigli baš do mesta na kojem postajete svesni da više ne možete da nastavite po starom.

Upravo na tom mestu može da se javi potreba da se vratite unazad, da se vratite starim obrascima, reakcijama i načinima funkcionisanja. Baš na tom mestu važnu ulogu ima psihoterapijski odnos.

Psihoterapeut/kinja nije osoba koja samo klima glavom i potvrđuje svaku reč svojih klijenata. Dobra* terapija uključuje i konfrontaciju** u službi procesa i pomaže klijentima da se kreću kroz neprijatnost koja se tokom promene može pojaviti.

Mi nismo tu da osuđujemo, ubeđujemo ili govorimo kako treba da živite, ali jesmo tu da, kada je potrebno, postavimo pitanje koje vam se možda neće dopasti, ukažemo na kontradiktornosti, primetimo obrazac koji se ponavlja ili vratimo deo odgovornosti koji pripada vama. I sve to može biti neprijatno.

Psihoterapija nije prostor u kojem bi trebalo stalno da osećate prijatnost i da vam uvek bude dobro. Ali neprijatnost ne treba izjednačavati sa nedostatkom sigurnosti u procesu, niti sa zaključkom da terapija „ne radi".

Kada govorimo o osećaju sigurnosti u terapiji i terapijskom odnosu, upravo sigurna veza omogućava da ostanete uz nešto što je teško i onda kada biste najradije pobegli. Kada se pojavi želja za povlačenjem, izbegavanjem ili vraćanjem na staro, to može postati važan materijal za terapijski rad. Konfrontacija tada može biti jedan od naših alata.

Cilj nije da vas gurnemo dublje u neprijatnost. Cilj je da zajedno napravimo prostor u kojem možete da preuzmete odgovornost za sopstvenu promenu, a promena nije uvek prijatna.

Postojanje nelagode, dakle, nije dokaz da terapija „ne radi". Nelagoda i neprijatnost se ponekad javljaju upravo zato što se nešto u ustaljenom sistemu počinje menjati. Kada menjate dugo održavane obrasce, drugačije postavljate granice, odbijate nešto što ste ranije prihvatali ili govorite o sadržajima kojih se, na primer, stidite, novo ponašanje može u početku buditi nesigurnost i nelagodu. Poznato nije nužno dobro za nas, nekada je samo to — poznato.

Naravno, kao što nelagoda ≠ terapija ne pomaže, tako ni nelagoda ≠ terapija deluje. Efikasnost psihoterapije ne merimo količinom neprijatnosti koju osećate u procesu. Važno je šta se unutar te neprijatnosti događa: da li ona vodi ka većem razumevanju sebe, većoj fleksibilnosti, drugačijim izborima i promenama u odnosima i funkcionisanju — ili iz procesa kontinuirano izlazite preplavljeni, posramljeni, dezorganizovani i bez osećaja da ono što se događa može da se razume i obradi.

Ljudi se na psihoterapiju često i javljaju zbog tema koje u manjoj ili većoj meri izazivaju neprijatnost i nelagodu, zbog iskustava, misli, osećanja i postupaka o kojima se teško govori. Nekada i sama odluka da se o njima prvi put progovori pred drugom osobom sa sobom nosi visok stepen neprijatnosti. Ali upravo zbog toga terapijski prostor treba da bude siguran — ne zato što u njemu nikada nećete osetiti nelagodu, već zato što sa tom nelagodom ne morate da ostanete sami.

Terapeut može da pita ono što biste najradije zaobišli, ukaže na kontradiktornosti u onome što govorite, da vas konfrontira sa obrascima koje ponavljate ili odgovornošću koju izbegavate — ali ništa od ovoga nije osuda. Svrha nije da vas posramimo ili „slomimo" vašu odbranu. Svrha je da otvorimo prostor za ono što do tada možda nije moglo da se vidi, izgovori ili drugačije razume.

Zato sigurnost u psihoterapiji ne znači odsustvo neprijatnosti. Ona znači da i neprijatne stvari možemo da istražujemo u odnosu u kojem nećete biti poniženi, osuđeni ili ostavljeni sami sa njima.

Važno je i da se osvrnem na mogućnost da budete ljuti na svog terapeuta ili terapeutkinju nakon konfrontacije. Imate pravo da se ne slažete sa nama, da kažete „Ovo mi nije prijalo". Možete da budete ljuti, da preispitujete ono što ste čuli, pa čak i da poželite da se povučete. I sve to može da postane deo terapijskog procesa, jer sigurna veza nije veza bez tenzija. Sigurna veza je ona u kojoj tenzija ne mora automatski da znači prekid odnosa***.

Neprijatnost u psihoterapiji nije nešto čemu težimo, ali nije ni nešto od čega uvek treba da pobegnemo. Nekada je upravo siguran terapijski odnos ono što nam omogućava da ostanemo uz ono što je teško dovoljno dugo kako bismo mogli da ga razumemo, menjamo i kroz njega prođemo.

* Nisam ljubitelj ovakvih opisa psihoterapijskog rada i terapijskog odnosa, ali za sada OK.

** Konfrontacija je terapijska intervencija kojom terapeut ukazuje na kontradikcije, obrasce, izbegavanja ili nesklad između onoga što osoba govori, oseća i radi. Njena svrha nije kritikovanje ili posramljivanje, već otvaranje prostora za uvid, preuzimanje odgovornosti i promenu.

*** I to je primer sigurne vezanosti koji klijenti uče da primenjuju izvan terapijske sobe, ali o tome više u nekom od narednih tekstova.

Podrazumevamo kako izgleda dobra majka, odgovorna odrasla osoba, uspešna žena ili muškarac — prirodan je način na koji volimo, kako se svađamo, donosimo odluke i pokazujemo emocije. Međutim, veliki deo onoga što doživljavamo kao spontano, zapravo učimo u porodici, kulturi, jeziku... U svim odnosima koje uspostavljamo u toku odrastanja.

Kada govorimo o rodno senzitivnom pristupu u psihoterapiji, ne mislim da svaki izazov i problem odmah etiketiramo kroz unapred pripremljene odgovore za žene i muškarce. Rodno senzitivna psihoterapija znači da smo spremni da istražujemo koje su društvene predstave o ženskosti, muškosti i odnosima postale deo našeg iskustva. To podrazumeva otvaranje pitanja koja često ostaju neizgovorena, poput:

• — Kako ste naučili šta znači biti dobar partner/ka?
• — Ko je u porodici donosio odluke? Ko je brinuo o drugima?
• — Kako se govorilo o emocijama?
• — Kakve poruke su dobijali dečaci, a kakve devojčice?
• — Kako su se kroz generacije prenosile predstave o tome šta je odgovornost, uspeh ili požrtvovanost?

Ova pitanja nisu važna da bismo procenjivali ko je krivac i šta je ispravno ili pogrešno. Naprotiv, cilj je da što bolje razumemo način na koji smo razvili određena uverenja i kako su ona postala deo našeg identiteta i odnosa. Tek kada prepoznamo obrasce koje smo nasledili ili usvojili, možemo da odlučimo koje želimo da zadržimo, a koje više ne želimo da prenosimo dalje.

Posebno mesto u ovom pristupu zauzima razumevanje moći u odnosima. Pritom, kada kažem moć, ne mislim samo na one očigledne situacije kontrole i prisile. Moć se ogleda i tamo gde se nečiji glas češće čuje, čije potrebe imaju prednost, ko preuzima odgovornost za druge, ko donosi važne odluke, ko raspolaže novcem ili ko ima veću slobodu da bira sopstveni životni put. Ovi obrasci često nisu rezultat nečije loše namere, već dugotrajnog procesa socijalizacije kroz porodična i društvena pravila koja se prenose generacijama.

Rodno senzitivan pristup podrazumeva i svest o tome da ni terapeuti nisu izvan društva u kojem žive. Svako od nas odrasta u određenoj kulturi, usvaja (ili možda odbacuje) njene vrednosti i razvija sopstvene pretpostavke o tome šta je normalno, poželjno, prihvatljivo. Zato negde i jeste deo odgovornosti da se kontinuirano preispituju i sopstveni stavovi i da se ostane otvoren za različita životna iskustva. Ovo ne predstavlja odricanje od stručnosti, već sastavni i važni deo iste.

Rodno senzitivna psihoterapija svakako ne može postojati bez i kulturološke senzitivnosti. Ljudi dolaze iz različitih porodica — svako od nas ima različite tradicije, poreklo i zajednice. Njihove vrednosti su oblikovane religijom, etničkom pripadnošću, društvenim okruženjem, migracionim iskustvima, ekonomskim uslovima i mnogim drugim aspektima koji utiču na formiranje našeg identiteta. Zbog toga u terapiji nastojimo da ne polazimo od univerzalnih pretpostavki, već od razumevanja iskustva koje je jedinstveno za osobu koja sedi preko puta nas.

U zaključku, psihoterapija i psihoterapeuti ne govore ljudima kako treba da žive svoj život. Njena uloga nije da nameće društvene ili lične ideale, već da stvori prostor u kojem osoba može da razume sebe, svoje odnose, kontekst u kojem ti odnosi nastaju i šta utiče na nju ili njega da donosi određene odluke. Kada se ljudsko iskustvo posmatra na taj način, otvara se mogućnost da ljudi slobodnije donose odluke, grade autentičnije odnose i razvijaju život koji je više u skladu sa njima samima.

Literatura: Connell, R. W. (2002). Rod (prevod korišćen u edukativne svrhe) · Goldner, V. (1989). Generacija i pol: Normativne i skrivene hijerarhije · Jones, E. (1993). Konstrukcija roda u porodičnoj terapiji. London: Karnac Books · Jones, E. (1993). Zloupotreba moći. London: Karnac Books · Papić, Ž. (1997). Polnost i kultura: Telo, znanje i moć. Beograd: XX vek · Papp, P. (1983). Parovi. New York: Guilford Press (prevod korišćen u edukativne svrhe)

Judith Herman traumu opisuje kao iskustvo koje narušava osećaj sigurnosti, integriteta i kontrole, ostavljajući dugotrajne posledice na emocionalnom, telesnom i kognitivnom nivou (Herman, 2012).

Prema DSM-5 klasifikaciji (Američko psihijatrijsko udruženje, 2013), trauma podrazumeva izloženost stvarnoj ili percipiranoj pretnji smrti, ozbiljnoj povredi ili fizičkom i seksualnom nasilju, bilo direktno, svedočenjem ili kroz iskustva bliskih osoba.

Ipak, važno je napraviti razliku između stresnih, kriznih i traumatskih iskustava. Ne prerasta svaka krizna situacija u traumu. Kako bi neko iskustvo bilo doživljeno kao traumatsko, ono najčešće uključuje više različitih elemenata kao što su: iznenadnost i nepredvidivost događaja, intenzivan osećaj ugroženosti, gubitak osećaja kontrole i sigurnosti, emocionalna preplavljenost, nemogućnost da osoba iskustvo integriše u postojeće razumevanje sebe i sveta, dugotrajne emocionalne i telesne posledice poput stalne napetosti, pripravnosti, rasejanosti, flashback-ova, noćnih mora ili/i drugih telesnih simptoma.

Trauma često ne ostaje „završena" u trenutku kada se sam događaj završi. Ona nastavlja da živi kroz telo, obrasce vezivanja, način na koji osoba doživljava bliskost, poverenje i sopstvenu sigurnost. Upravo zbog toga rad sa traumom zahteva pažljiv, višeslojan i multidisciplinaran pristup.

Pionirski psihoterapijski rad sa traumom velikim delom se razvio kroz iskustva rada sa ratnim veteranima. Kroz ta iskustva nastale su prve teorijske osnove razumevanja traume i njenih posledica.

Trauma nikad ne pogađa samo pojedince. Ona utiče na čitav sistem odnosa — od komunikacije, preko porodičnih uloga, osećaja bliskosti, poverenja i sigurnosti među članovima porodice. Ponekad porodice, pokušavajući da zaštite člana koji pati, nesvesno mogu održavati obrasce izbegavanja, tišine ili/i emocionalnog udaljavanja.

Zbog toga sistemska porodična psihoterapija ne stavlja fokus samo na simptome pojedinca/ke, već i na obrasce koji nastaju oko traumatskog iskustva. Terapijski rad uključuje rekonstrukciju osećaja sigurnosti, povezanosti, osnaživanja porodičnih resursa, smanjenje izolacije i stvaranje prostora u kome emocije mogu biti ne samo izražene nego i prihvaćene.

Sistemski pristup, naravno, može integrisati i elemente drugih terapijskih pravaca. Na primer, egzistencijalistički autori, poput Yaloma i Frankla, mogu doprineti radu na pronalaženju smisla nakon traumatskog iskustva ili/i rekonstrukciji osećaja lične vrednosti. Kognitivno-bihevioralni pristup može pomoći u razumevanju negativnih ciklusa izbegavanja, anksioznosti i kognitivnih distorzija*, dok sistemska perspektiva proširuje fokus na širi kontekst odnosa i okruženja.

U radu sa porodicama u kojima je član proživeo traumu često se mogu prepoznati promene u porodičnim pravilima, granicama i obrascima komunikacije. Nekada dolazi i do distanciranja i povlačenja, tako da terapijski proces nije samo usmeren na ublažavanje simptoma, već i na ponovno uspostavljanje poverenja, povezanosti, osećaja pripadnosti i sigurnosti.

Osobe koje su preživele traumu mogu razviti simptome poput posttraumatskog stresnog poremećaja** (PTSP), disocijacije ili emocionalne ukočenosti. Tada fokus u radu može uključivati emocionalnu regulaciju, postepeni rad sa sećanjima i osnaživanje kapaciteta osobe da se ponovo oseća sigurno u sopstvenoj koži, ali i u odnosima sa drugima.

Osećaj sigurnosti i povezanosti sa drugima su od posebnog značaja, jer kako Herman naglašava — trauma je iskustvo isključenja, kidanja odnosa, dok je oporavak iskustvo uspostavljanja povezanosti (Herman 2012). Upravo zbog toga sistemska porodična psihoterapija pridaje poseban značaj odnosima, zajednici i osećaju pripadnosti. Oporavak ne podrazumeva samo smanjenje simptoma, već i mogućnost da osoba ponovo izgradi poverenje u druge ljude i odnose.

Inspirisano knjigom Judith L. Herman „Trauma i oporavak: struktura traumatskog doživljaja", Novi Sad: Psihopolis institut, 2012.

* Kognitivne distorzije su obrasci mišljenja u kojima osoba stvarnost tumači na iskrivljen, često negativan ili automatski način.

** PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) predstavlja psihološki odgovor na traumatsko iskustvo koje prevazilazi kapacitet osobe da ga obradi i integriše.

Porodične priče nisu samo sećanja na prošlost. One predstavljaju način na koji porodica razume sebe. Kroz priče prenosimo vrednosti, uverenja, pravila, poruke o tome, na primer šta znači biti dobar čovek, kako se pokazuju emocije, rešavaju sukobi, šta znači biti uspešan i tako dalje. One nas povezuju sa prethodnim generacijama i pomažu nam da odgovorimo sebi na pitanja odakle dolazimo i kome pripadamo.

Istovremeno, moramo imati na umu da porodične priče nisu objektivan prikaz događaja. One predstavljaju način na koji porodice pridaju značenje određenim događajima. Na primer, dve porodice mogu proći kroz sličan gubitak ili neku životnu krizu, ali razviti dve potpuno različite priče. Jedna porodična priča će govoriti o hrabrosti i međusobnoj podršci, dok će druga govoriti o nepravdi, odustajanju ili ćutanju. Upravo zato u psihoterapiji ne istražujemo samo ono šta se dogodilo, već i kakvo značenje to za porodicu ima. Takođe je važno imati na umu da se značenja mogu menjati kroz godine.

Porodične priče imaju višestruku ulogu. One čuvaju porodičnu istoriju, jačaju osećaj pripadnosti i omogućavaju da se iskustva prenose sa jedne generacije na drugu. Kroz njih deca upoznaju svoje pretke, razumeju poreklo porodičnih običaja i razvijaju osećaj kontinuiteta. Deca koja znaju porodičnu istoriju — da su se prethodne generacije suočavale sa određenim teškoćama, ali i da su pronalazile načine i resurse da ih prevaziđu — mogu iz toga izvući pouke i korisne informacije. Takve priče im pomažu da veruju u sebe, svoje kapacitete, ali i podsetnik da ni jedna kriza nije trajna.

Međutim, nisu sve porodične priče osnažujuće. Ponekad se kroz njih prenose strahovi, zabrane, neizrečene tuge, ograničavajuća uverenja. Nekada to mogu biti rečenice poput: „Kod nas u porodici pravi muškarci nisu pokazivali emocije", „Mi generacijama nemamo sreće u ljubavi", „Moramo biti jaki, ćutati i trpeti" — i tome slično, često postanu deo identiteta bez da to primetimo ili dovedemo u pitanje.

Kako u sistemskoj porodičnoj terapiji porodicu posmatramo kao sistem u kojem svaki član utiče na druge, tako posmatramo jedne generacije kako oblikuju sledeće. Zbog toga porodične priče predstavljaju važan izvor koji nam pomaže u tome da razumemo na koji način ljudi doživljavaju sebe, svoje odnose i životne izazove.

Kroz razgovor, genogram* i narativni pristup istražujemo koje su priče sačuvane, koje su zaboravljene, a koje nikada nisu ispričane. Nekada upravo ono o čemu se ćuti može imati najveći uticaj na porodični život. Cilj, naravno, nije da pronađemo krivca niti da promenimo prošlost. Ono što se desilo se ne može izbrisati, ali zato možemo da pokušamo da razumemo način na koji prošlost oblikuje našu sadašnjost. Kada priča dobije novi kontekst i novo značenje, tada otvaramo prostor za drugačije izbore i odnose danas.

Zato u radu često koristim narativni pristup, jer nam on omogućava da sagledamo da mi nismo samo porodične priče, da nismo samo problem sa kojim se suočavamo, već da možemo da pravimo određenu distancu i pripišemo nova, drugačija značenja. Kada promenimo odnos prema priči koju pričamo o sebi, otvara se mogućnost da ispričamo novu priču — onu koja uključuje i poteškoće, ali i snagu, otpornost i sposobnost za promenu.

Imajmo na umu da svaka generacija nasleđuje neke priče, ali istovremeno neke priče i ostavlja iza sebe. Ne prenosimo samo prezime, imovinu, knjige, fotografije... Prenosimo način na koji komuniciramo, volimo, tugujemo, rešavamo sukobe, slavimo, pružamo podršku. Zato transgeneracijsko bogatstvo nije porodica bez problema. Ono se ogleda u sposobnosti da se prepoznaju emocije, da se o njima razgovara, da se prihvataju različitosti i traži način za zajedničko prevazilaženje problema — jer na kraju dana, funkcionalna porodica nije ona u kojoj nema konflikta. To je porodica koja ima dovoljno sigurnosti, fleksibilnosti i međusobnog poverenja da konflikte ne doživljava kao kraj odnosa, već kao priliku za razumevanje i rast.

Možda zato nije najvažnije pitanje koje sebi možemo da postavimo kakve smo priče nasledili, već kakve priče mi stvaramo danas — jer priče od danas će postati deo porodične istorije generacija koje tek dolaze.

* Genogram možemo nazvati i „mapom" porodice koja prikazuje članove porodice i njihove međusobne odnose kroz više generacija. Koristi se u psihoterapiji kako bi se bolje razumeli porodični obrasci, odnosi i iskustva koja mogu uticati na život u sadašnjosti.

„Naša međusobna zavisnost nije slabost, već temelj naše kolektivne moći" — Džudit Batler

Solidarnost može biti prisutna u velikim društvenim akcijama, ali i u svakodnevnim odnosima — kroz podršku, razumevanje, prisustvo i spremnost da nekoga saslušamo. U vremenima krize, gubitka ili/i neizvesnosti, upravo osećaj da nismo sami često postaje jedan od naših najvećih resursa.

Solidarnost je važna, jer smo mi socijalna bića. Bića odnosa. Način na koji se povezujemo sa drugima utiče na naše emocionalno stanje, osećaj sigurnosti i sposobnost da se nosimo sa životnim izazovima.

Kada prolazimo kroz teške periode, podrška drugih može pomoći da se smanji osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i preplavljenosti. Osećaj da nas neko vidi, čuje i razume često predstavlja i prvi korak ka oporavku (koja god da je naša tema). Tako se, na primer, u radu sa traumom posebno naglašava značaj sigurnih i podržavajućih odnosa. Različita istraživanja i iskustva iz prakse pokazuju da se oporavak retko odvija u izolaciji — ljudi se najčešće oporavljaju u odnosima koji pružaju prihvatanje, razumevanje i osećaj prihvatanja.

Sistemska psihoterapija posmatra pojedinca kao deo šire mreže odnosa. Naše poteškoće ne nastaju u vakuumu, pa se često ni promene ne događaju izolovano od drugih ljudi. Iz te perspektive posmatrano, solidarnost nije samo čin pomaganja, već i način na koji zajednica, porodica ili grupa održavaju povezanost. Kada članovi sistema mogu da računaju jedni na druge, povećava se osećaj sigurnosti i otpornosti celog sistema.

Ovo, naravno, ne znači odricanje sebe i od sebe zarad drugih. Zdrava, funkcionalna solidarnost podrazumeva ravnotežu između brige za druge i poštovanja sopstvenih granica. Solidarnost nije slepa lojalnost niti je žrtvovanje sopstvenih potreba, već je odnos u kome postoji prostor i za povezanost i za autonomiju.

U društvu koje često podstiče individualizam i šalje poruku da svako mora i treba da se bori sam za sebe i sa svojim problemima, solidarnost nas podseća da je traženje i prihvatanje podrške čin hrabrosti i brige o sebi, ali i poverenja u druge.

Nekada se solidarnost ogleda u velikim gestovima, ali se češće pronalazi u malim stvarima — u poruci podrške, prisustvu pored nekog ko tuguje, ko se plaši, spremnosti da saslušamo ili da zajedno sa nekim nosimo teret koji je pretežak za jednu osobu.

Osećaj da nismo sami često ne uklanja problem, ali menja način na koji se sa njim nosimo.