Iz prakse
i teorije

Judith Herman traumu opisuje kao iskustvo koje narušava osećaj sigurnosti, integriteta i kontrole, ostavljajući dugotrajne posledice na emocionalnom, telesnom i kognitivnom nivou (Herman, 2012).

Prema DSM-5 klasifikaciji (Američko psihijatrijsko udruženje, 2013), trauma podrazumeva izloženost stvarnoj ili percipiranoj pretnji smrti, ozbiljnoj povredi ili fizičkom i seksualnom nasilju, bilo direktno, svedočenjem ili kroz iskustva bliskih osoba.

Ipak, važno je napraviti razliku između stresnih, kriznih i traumatskih iskustava. Ne prerasta svaka krizna situacija u traumu. Kako bi neko iskustvo bilo doživljeno kao traumatsko, ono najčešće uključuje više različitih elemenata kao što su: iznenadnost i nepredvidivost događaja, intenzivan osećaj ugroženosti, gubitak osećaja kontrole i sigurnosti, emocionalna preplavljenost, nemogućnost da osoba iskustvo integriše u postojeće razumevanje sebe i sveta, dugotrajne emocionalne i telesne posledice poput stalne napetosti, pripravnosti, rasejanosti, flashback-ova, noćnih mora ili/i drugih telesnih simptoma.

Trauma često ne ostaje „završena" u trenutku kada se sam događaj završi. Ona nastavlja da živi kroz telo, obrasce vezivanja, način na koji osoba doživljava bliskost, poverenje i sopstvenu sigurnost. Upravo zbog toga rad sa traumom zahteva pažljiv, višeslojan i multidisciplinaran pristup.

Pionirski psihoterapijski rad sa traumom velikim delom se razvio kroz iskustva rada sa ratnim veteranima. Kroz ta iskustva nastale su prve teorijske osnove razumevanja traume i njenih posledica.

Trauma nikad ne pogađa samo pojedince. Ona utiče na čitav sistem odnosa — od komunikacije, preko porodičnih uloga, osećaja bliskosti, poverenja i sigurnosti među članovima porodice. Ponekad porodice, pokušavajući da zaštite člana koji pati, nesvesno mogu održavati obrasce izbegavanja, tišine ili/i emocionalnog udaljavanja.

Zbog toga sistemska porodična psihoterapija ne stavlja fokus samo na simptome pojedinca/ke, već i na obrasce koji nastaju oko traumatskog iskustva. Terapijski rad uključuje rekonstrukciju osećaja sigurnosti, povezanosti, osnaživanja porodičnih resursa, smanjenje izolacije i stvaranje prostora u kome emocije mogu biti ne samo izražene nego i prihvaćene.

Sistemski pristup, naravno, može integrisati i elemente drugih terapijskih pravaca. Na primer, egzistencijalistički autori, poput Yaloma i Frankla, mogu doprineti radu na pronalaženju smisla nakon traumatskog iskustva ili/i rekonstrukciji osećaja lične vrednosti. Kognitivno-bihevioralni pristup može pomoći u razumevanju negativnih ciklusa izbegavanja, anksioznosti i kognitivnih distorzija*, dok sistemska perspektiva proširuje fokus na širi kontekst odnosa i okruženja.

U radu sa porodicama u kojima je član proživeo traumu često se mogu prepoznati promene u porodičnim pravilima, granicama i obrascima komunikacije. Nekada dolazi i do distanciranja i povlačenja, tako da terapijski proces nije samo usmeren na ublažavanje simptoma, već i na ponovno uspostavljanje poverenja, povezanosti, osećaja pripadnosti i sigurnosti.

Osobe koje su preživele traumu mogu razviti simptome poput posttraumatskog stresnog poremećaja** (PTSP), disocijacije ili emocionalne ukočenosti. Tada fokus u radu može uključivati emocionalnu regulaciju, postepeni rad sa sećanjima i osnaživanje kapaciteta osobe da se ponovo oseća sigurno u sopstvenoj koži, ali i u odnosima sa drugima.

Osećaj sigurnosti i povezanosti sa drugima su od posebnog značaja, jer kako Herman naglašava — trauma je iskustvo isključenja, kidanja odnosa, dok je oporavak iskustvo uspostavljanja povezanosti (Herman 2012). Upravo zbog toga sistemska porodična psihoterapija pridaje poseban značaj odnosima, zajednici i osećaju pripadnosti. Oporavak ne podrazumeva samo smanjenje simptoma, već i mogućnost da osoba ponovo izgradi poverenje u druge ljude i odnose.

Inspirisano knjigom Judith L. Herman „Trauma i oporavak: struktura traumatskog doživljaja", Novi Sad: Psihopolis institut, 2012.

* Kognitivne distorzije su obrasci mišljenja u kojima osoba stvarnost tumači na iskrivljen, često negativan ili automatski način.

** PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) predstavlja psihološki odgovor na traumatsko iskustvo koje prevazilazi kapacitet osobe da ga obradi i integriše.

„Naša međusobna zavisnost nije slabost, već temelj naše kolektivne moći" — Džudit Batler

Solidarnost može biti prisutna u velikim društvenim akcijama, ali i u svakodnevnim odnosima — kroz podršku, razumevanje, prisustvo i spremnost da nekoga saslušamo. U vremenima krize, gubitka ili/i neizvesnosti, upravo osećaj da nismo sami često postaje jedan od naših najvećih resursa.

Solidarnost je važna, jer smo mi socijalna bića. Bića odnosa. Način na koji se povezujemo sa drugima utiče na naše emocionalno stanje, osećaj sigurnosti i sposobnost da se nosimo sa životnim izazovima.

Kada prolazimo kroz teške periode, podrška drugih može pomoći da se smanji osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i preplavljenosti. Osećaj da nas neko vidi, čuje i razume često predstavlja i prvi korak ka oporavku (koja god da je naša tema). Tako se, na primer, u radu sa traumom posebno naglašava značaj sigurnih i podržavajućih odnosa. Različita istraživanja i iskustva iz prakse pokazuju da se oporavak retko odvija u izolaciji — ljudi se najčešće oporavljaju u odnosima koji pružaju prihvatanje, razumevanje i osećaj prihvatanja.

Sistemska psihoterapija posmatra pojedinca kao deo šire mreže odnosa. Naše poteškoće ne nastaju u vakuumu, pa se često ni promene ne događaju izolovano od drugih ljudi. Iz te perspektive posmatrano, solidarnost nije samo čin pomaganja, već i način na koji zajednica, porodica ili grupa održavaju povezanost. Kada članovi sistema mogu da računaju jedni na druge, povećava se osećaj sigurnosti i otpornosti celog sistema.

Ovo, naravno, ne znači odricanje sebe i od sebe zarad drugih. Zdrava, funkcionalna solidarnost podrazumeva ravnotežu između brige za druge i poštovanja sopstvenih granica. Solidarnost nije slepa lojalnost niti je žrtvovanje sopstvenih potreba, već je odnos u kome postoji prostor i za povezanost i za autonomiju.

U društvu koje često podstiče individualizam i šalje poruku da svako mora i treba da se bori sam za sebe i sa svojim problemima, solidarnost nas podseća da je traženje i prihvatanje podrške čin hrabrosti i brige o sebi, ali i poverenja u druge.

Nekada se solidarnost ogleda u velikim gestovima, ali se češće pronalazi u malim stvarima — u poruci podrške, prisustvu pored nekog ko tuguje, ko se plaši, spremnosti da saslušamo ili da zajedno sa nekim nosimo teret koji je pretežak za jednu osobu.

Osećaj da nismo sami često ne uklanja problem, ali menja način na koji se sa njim nosimo.